Ако покушавате да вечерас и сваке вечери окупите породицу за столом (и наилазите на одређени отпор), позивам вас да истрајете. Моје (понекад присилне!) Породичне вечере оставиле су ми дивне поклоне које и данас ценим, много година касније. Шта су они?
Иако сам могао разговарати с породицом у било које вријеме, вријеме вечере била је другачија ствар. Време и место где су сви били на располагању, отворени и заинтересовани (добро, грубо ме тинејџери на страну). Као дете вечера је била платформа за мене да покажем шта сам научила тог дана или да постављам питања. Нисам морао да прекидам нечији посао да кажем свој комад, било је то одређено време када сам знао да ћу имати прилику да разговарам са породицом и због тога сам се увек осећао угодно.
Обрасци стола, то јест. Није било важно шта је на менију, вечера је значила платнене салвете, седење равно и жвакање са затвореним устима. Знао сам како држати вилицу, али и како јести штапићима. Све вредне лекције.
Пре него што сам се почео бавити кувањем, једење вечере са породицом ми је дало прилику да научим о храни. Скоро да мрзим да то признам, али приморани да једем оно што је било на мом тањиру (било да сам ушао у њега или не!) Обично се исплатило када сам завршио проналазећи новог фаворита. Навика моје маме да разговара са мном о томе шта је било у сваком јелу које је припремила заиста ми је помогла да ценим своју храну и прецизно утврдим ствари које сам посебно волела - навику коју данас радо имам.
Кад нисмо разговарали о храни, моја породица је понекад разговарала о политици, социјалним питањима и тренутни догађаји и када сам имао мишљење о овој теми, охрабрен сам да испитам зашто се осећам начин на који сам то урадио. Не бих могао само да дам покривачке изјаве без ичега да то поткрепим. Морао сам да унесем мишљење у своје мишљење, будем информисан и одлучим се, а не само да понављам оно што сам чуо другде. Научила ме да размишљам за себе.
