Током година, мој аутомобил није био само моја вожња, већ и моја канцеларија, моја свлачионица, чак и место где ме је успавало. Свиђало нам се то или не, велики део наших живота се догађа док стигнемо тамо где треба да идемо. Али постоји још нешто што радимо у својим аутомобилима о којима никада не причамо: плачемо.
Градски живот оставља драгоцјене мале приватне просторе; ако делите дом и радни простор, ретко је да икада будете сами. Аутомобил, са својим осећајем попут под, може бити уточиште. Затварајући та врата након нарочито тешког дана или разочаравајућег састанка, аутомобил се може осећати као уточиште, простор у којем се коначно можете издахнути и тако лагано спустити свог чувара. Понекад је то ситно издање све што је потребно да сузе почну да теку. К томе додајте медитативну природу вожње и посебно оштру песму на радију, и изненађен сам што је правим било где нетакнутом маскаром.
А ја нисам једини. Недавно сам се повукао поред једне лепе, тужне жене на раскрсници. Можда сам погрешио израз на њеном лицу за смирење док је чекала на црвено светло, осим што су јој масне сузе текле низ стоички профил и капале с браде. Изгледала је мирно, готово срећно и тако задивљујуће да нисам могла да погледам. Није приметила да је гледам и кад се светло променило, одвезла се на пут.
Ко зна зашто је тог дана била тако плачљива? Можда је добила лоше вести или је једноставно користила неку драгоцену самоћу путовање од пренатрпане канцеларије до хаотичног дома - уклањање неких стресова за припрему за следећу фазу њен дан. Видети њену приватну емоцију, толико сирову и отворену, је слика коју никад нећу заборавити. Заправо, сада размишљам о томе. Подсећа ме да је понекад најбољи начин да се суочим са животним притисцима није да се одвратим са више активности као што је моја навика, већ да у ствари не радим ништа. Тек тада могу пронаћи ментални простор да се обраћам нагомиланим емоцијама, да очистим палубе и освежим се добрим плаком. Али само ако могу негде да то нађем.