Не, стварно, питам, јер сам овдје помало у губитку.
Био сам спреман за потешкоће да се преселим у стан који никад нисам видео, и иако јесам све што сам могао да се уверим да иде без проблема, био сам спреман и да се мирно борим са проблемима који би то били неизбежно настају. Али ниједна количина организовања (и верујте ми, то је моја специјалност) није могла спречити чисту фрустрацију онога што се догодило након што је процес изишао из мојих руку. То је био најтежи део, предао сам свој светски иметак незнанцима који су их бацали у камион да би их други странци возили по земљи. "Видимо се за недељу (или три)!"
Долазак у ЈФК с јако дрогираним бичем био је довољно лак, а такси на Манхаттан био је чак помало романтичан, или бар што је романтичније могуће након дана путовања авионом. Таксији ме увек подсећају на ону дивну црту из филма Манхаттан: "Изгледаш прелепо, једва држим поглед на бројилу."
Али ствари су почеле поћи по злу када смо стигли у нашу новоизграђену зграду да утврдимо да јесте заправо више личи на нашу још увек изграђену зграду, а стан није био баш усељив још. Али то је у реду, јер се покретни камион ионако није појавио.
Али локација је невероватна, и ми имамо толико среће да имамо заиста повољно стајалиште подземне железнице. Знам, јер воз тресе мој празан стан сваких 5-7 минута. И траје читаву ноћ. То, бре!
И све би било у реду да истог јутра нисам нестао са чистом одећом када сам чуо да се покретни камион касни (поново). Претпостављам да ћу је још неко време грубо обрађивати у ехоји празног стана.
Звучим као брате, знам. Сретан сам што живим у тако невероватном граду и стварно се покушавам усредсредити на позитивне ствари попут њих прелепо пролећно време у Њујорку, сјајна вода из славине и приступ свежем багелу који не има укус картон. Сигуран сам да ће након мало више сна и пристојног туширања ствари изгледати светлије.
И иако сам практично био мртав на ногама, синоћ сам се нашао како стојим око кухиње једући допремљене кинеске директно из картона. Да ли сам још Њујорчанка?
