Дозволите ми да вас вратим у еру која је, док ово пишем у новембру 2021., изгледала као древна као и времена Макабејаца. Био је септембар 2019. Управо сам се преселио са својом тадашњом девојком (сада вереницом) Амандом у стан у Бруклину, и до децембра, средили смо све ствари које смо имали и имали смо списак онога што смо недостаје. И схватио сам да немам менору.
Да сам хтео мало јудаике, могао бих да је узмем. Кућа мог оца била је (и јесте) пуна јеврејских ствари: молитвеника, седер плоча, шабатских свећа, кипота из хиљада бар мицва. Имао би резервни.
Али ништа од тога није изгледало као да би могло бити мој. Пораст антисемитизма током Трампових година, прекинут смртоносним нападом на синагогу Дрво живота у Питсбургу 2018. Желим да будем отворенији и спољашњи Јеврејин, али можда не на традиционални и експлицитно ционистички начин на који сам одрастао са. Желео сам светло у свом прозору, али нешто што сам изабрао да представља мене и моје јеврејство.
Прва ноћ Хануке 2019. Купио сам тону кромпира да направим латкес (про-савет: користите додатак за млевење меса на КитцхенАид-у за додатну мекоћу!) и сетио се да ми је бака рекла како су људи на Ловер Еаст Сиде-у 1950-их правили импровизоване кромпире меноре. Аманда је металном сламчицом направила неке рупе у сировом чамцу и убацила свеће, и све је функционисало прилично добро. Менора из Ајдаха. Мислио сам да ако се чудо догоди, биће у реду наредних седам ноћи.
Следећег дана, Аманда и ја смо се нашли у Доњем Менхетну, чекајући да узмемо дим сум са пријатељем. Зауставили смо се у ЦБ2 да се загрејемо и погледамо крзнена ћебад и превелике јастуке које никада нисмо могли да приуштимо. Сједила је сама, на залуталим барским колицима у углу изложбеног простора, била је ова углачана модна менора. Основа је изгледала као обрис зида од цигле, али уместо цемента између цигли, била је препуна злата. А седење на врху, као машна на поклону, представљало је купон за попуст од 85 одсто. Требао ми је, само да бих рекао Твитеру: „лол, имам менору на распродаји, осећам се лоше, али ми се свиђа!“
Следећих седам ноћи, менора је сијала на прозору. Осећао сам се поносно што имам светло на прозору који гледа на улицу, нешто јеврејско што сам изабрао.
Следеће године, Ханука 2020, били смо закључани због пандемије. Сваки дан од средине марта осећао се потпуно исто као и претходни. Како се лето претворило у јесен, покушали смо да учинимо да се Рош Хашана, Ноћ вештица и Дан захвалности осећају посебан, али сваки пут када бисмо завршили на видео-ћаскању са вољенима причајући о томе како је све чудно осетио. Али Ханука се осећала као празник који можемо да славимо као пре пандемије. Могли смо да шаљемо поклоне нашим најмилијима, кувамо латкес и запалимо менору. Чекај... да ли ја уопште имам један од њих?
Аманда је извукла нашу снижену менору из ормана где смо је сакрили годину дана раније. Због притиска, изолације и интензитета пандемијске године коју смо управо имали, она се претворила у нешто посебно. То је била наша менора, наша успомена. Био је то избор који сам направио да учврстим своје јеврејство, а сада је то био део нашег дома.
Палили смо свеће сваке ноћи прошле године, скоро упркос изолацији и антисемитизму који је био дозвољен да цвета.
Како стиже Ханука 2021, спреман сам да изнесем своју снижену менору. Наравно, до треће године то више није „менора с попустом“. То је наслеђе моје породице, менора из пандемије, она на прозору стана у Бруклину која је горела кроз мрак.